Psiholozi kazu da prosecan covek prosecno izgovori laz svakih sedam minuta. To radi najcesce nesvesno. Na pitanje poznanika ili komsija "Kako si?", obicno odgovaramo sa "Dobro", bez obzira sto se u tom trenutku uopste ne osecamo dobro. Zasto smo se posluzili ovom lazi? Verujem, da bi se zastitili od daljeg ispitivanja, koje vodi tome da budemo tema razgovora i da problem koji nas tisti sakrijemo od ociju javnosti. Medjutim ako nas to isto pita neko sa kim smo bliski - u koga imamo poverenje, odgovoricemo potpuno drugacije: otvoreno i iskreno. To navodi na zakljucak da u mnogo slucajeva, odluka da li cemo slagati ili ne zavisi od toga kome se obracamo - odnosno ko i zasto pita. Ako neko insistira na odgovoru, a to su obicno osobe koje od nas imaju ocekivanja koje mi iz nekog razloga ne mozemo ili ne zelimo da ispunimo, a pritom zavisimo na neki nacin od njih, pribegavamo opet lazima. Odnos dece i roditelja je za to najbolji primer. (U Srbiji je obavezno osnovno obrazovanje. Sta biva sa detetom koje nece ili ne moze da uci? Izlozeno pritiscima da bude kao i vecina ostalih, dete koje nece da uci je poziciji da kroz lazi stalno nalazi opravdanje za neispunjena ocekivanja: ne voli ga uciteljica, ne cuje dobro, zaboravio je domaci kog kuce, boluje od izmisljene bolesti "disleksije" i sl.).
Najcesce razlikujemo "bele"/sitne i krupne lazi. Prve smatramo bezazlenim i preko njih prelazimo, a krupne po logici stvari bi trebalo da "progutamo".
Ovakva podela ili ima los naziv ili je potpuno pogresno postavljena. S' obziom da si svi koristmo lazima kao neminovnoscu opstanka u drustvu, jedina podela koju mogu da zamislim je podela na afirmativne i destruktivne lazi, bez obzira na njihovu "velicinu" ili ozbiljnost. Podela je zasnovana na tome da li je laz izreknuta da bi onom koga se laze objektivno pomoglo ili da bi mu se odmoglo, odnosno da li je laz dobronamerna ili zlonamerna.
Afirmativna laz je ona koja ne moze da ima nikakve lose posledice, a nekoga moze da ohrabri i podstakne da napreduje ili prebrodi tesku situaciju ili prosto da ga se zastiti od traume. Deci pricamo za sve zasta su se potrudili da urade da je jako dobro (cak i ako nije) ne bi li ih ohrabrili da nastave da se trude, teskim bolesnicima da izgledaju mnogo bolje ne bi li im ulili nadu za zivotom, starim rodjacima da cemo se videti ponovo iako i sami sumnjamo da ce biti tako, zeni koju volimo kazemo da je najlepsa i najmudrija zena na svetu, mami kazemo da pravi najbolje sarme i da nema bolje majke.
Destruktivne lazi su one koje neko izrice sa namerom da nekoga povredi, da mu nanese stetu, da ucini da se taj neko oseca ili da mu se desi nesto lose. Najcesca vrsta destruktivnih lazi su "kvazi dobronamerne lazi" gde kreatori veruju da su ih izrekli u dobroj nameri, a one zapravo donose nemir, nesrecu, razocarenje, agresiju, depresiju, pa i smrt.
Da li je laz uvek laz ili nam se tako samo cini?
Sta je laz? Za laz kazemo da je ono sto ne odgovara istini. A sta je istina i da li zaista postoji? Ako napravimo eksperiment (do sada bilion puta napravljen) da dvoje ili petoro ljudi prepricaju dogadjaj kome su svi prisusvovali, osim sleda kod kojih se uglavnom svi slazu, opisi samog dogadjaja je potuno drugaciji kod svakog usesnika. S' obzirom na sposobnosti zapazanja, analize, elokvencije..., svaki ucesnik ce ispricati svoju licnu pricu koja je zasnovana na njegovom vidjenju dogadjaja. Postavlja se pitanje sta je od ovoga istina. Ko je dogadjaj najbolje opisao i da li to znaci da svi ostali lazu?
Svaki iskaz je istina i svaki iskaz je laz. Samo su drugaciji pogledi na isti dogadjaj. Svako je u dogadjaju primetio ono sto je za njega kao osobu bitno, a neki cak mogu i da ne primete da se bilo sta desilo.
Dakle, kako povuci liniju izmedju?
